Satira modernog društva i njegovog poretka

Ocajnicki sam je voleo ali ipak rec ljubav medju nama nije bila izgovorena. Zeljno sam ocekivao njen povratak sa sela da bih joj izjavio ljubav. 
Ona se medjutim, nije vracala. Kako su dani prolazili, u meni se radjala neka vrsta ludila. Napisao sam joj drugu poruku na kojoj sam jednostavno rekao:" Volim te, volim te, volim te ".  
Kroz dva dana stigao je, konacno, njen odgovor u kojem su stajale samo ove reci: " Bojim se da cu ti naneti mnogo zla." Istog trenutka sam joj odgovorio:" Briga me sta mozes da mi ucinis. Umro bih kad ne bih mogao da te volim." Svaki tren bez tebe je beskrajno mucenje." 
Prolazili su uzasni dani, ali njen odgovor nije stizao. Ocajan, napisah joj:" Ti gazis ovu ljubav."
Narednog dana, preko telefona, zacuo sam njen glas, dalek i drhtav. Grlo mi se bilo toliko steglo da nista drugo nisam uspevao niti mogao da kazem sem nekoliko uzastopce izgovorim njeno ime. Ona mi rece: -Sutra se vracam u Beograd. Javicu ti se cim stignem.
Sutradan, posle podne, javila mi se od kuce. 
-Hocu odmah da te vidim- rekoh joj.
-Da, videcemo se vec danas-odgvorila je.
-Cekacu te na Trgu-rekoh tiho spreman da prekinem vezu.
Ucinilo mi se da okleva. Potom je odgovorila:
-Vise bih volela da se nadjemo na starom mestu, na nasoj klupi.Bicu tamo u devet.
Koliko sam samo bio nestrpljiv da dodje taj cas, kako sam besciljno lutao ulicama ne bi li mi vreme sto brze proslo! Kakvu sam samo neznost osecao u dusi, i nervozu satkanu od pulsa u rukama koji je udarao sve jace i jace. Kako mi je lep izgledao svet, to letnje popodne, deca koja su se igrala na plocniku! Sada pomisljam na to do koje mere ljubav zaslepljuje i kakvu carobnu moc preobrazaja ima. Lepota sveta! Pa to je da umres od smeha!
Nesto posle devet ugledao sam je kako dolazi, trazeci me u pomrcini. Bilo se vec prilicno smrklo tako da nisam mogao da joj iz daleka razaznam lik, ali sam je prepoznao po hodu. 
Seli smo na klupu. Stegao sam joj ruku, nerazumno ponavljajuci njeno ime vise puta; nista drugo nisam uspevao da kazem, dok je ona cutke sedela pored mene. 
-Zasto si otisla u selo?- upitah je konacno, iznebuha.-Zasto si me ostavila samog? Zasto si ostavila ono pismo u tvojoj kuci? Zasto mi nisi rekla da si udata? 
Ona je i dalje cutala. Uvrnuh joj ruku. Jauknula je.
-To boli- rekla je tiho.
-Zasto mi nista ne kazes? Zasto mi ne odgovaras?
I dalje je cutala.
-Zasto? Zasto ?
Konacno je odgovorila:
-Zasto sve mora da ima odgovor? Nemoj da govorimo o meni: pricajmo o tebi, o tvom radu, tvojim preokupacijama. Neprestano sam mislila na tvoju sliku, na sve ono sto smo rekli jedno drugom pre mog odlaska. Zelim da znam sta radis sada, o cemu razmisljas, da li si za ovo vreme nesto korisno radio ili nisi.
Ponovo sam joj besno uvrnuo ruku.
-Ne- odgovorih joj. -Ne zelim da pricamo o meni. Hocu da pricamo o nama dvoma. Potrebno mi je da znam da li me volis. Samo to zelim da znam: da li me volis.
Nije odgovorila. Ocajan zbog njenog cutanja i zbog pomrcine koja mi nije dozvoljavala da joj iz ociju pogodim misli, zapalih sibicu. Ona se naglo okrenula, skrivajuci lice. Drugom rukom dohvatih je za podbradak i prisilih je da me pogleda: ona je tiho plakala.
-A...znaci ne volis me- rekoh gorko.
Pre nego sto je sibica dogorela, uspeo sam, ipak, da vidim da me ona gleda sa neznoscu. Zatim sam, kad smo opet ostali u potpunom mraku, osetio kako me njena ruka miluje po glavi.
Nezno mi rece: -Naravno da te volim...zasto neke stvari uopste treba govoriti ?
-Da-odgovorih- ali kako me volis? Ima vise nacina na koje mozemo da volimo. Covek moze da voli psa, moze da voli dete. Ja mislim na ljubav, na pravu ljubav, shvatas li ?
Neka cudna intuicija naterala me je da brzo zapalim jos jednu sibicu. Dobro sam pogodio. Njeno lice se osmehivalo. Bolje reci, vise se nije osmehivalo ali joj je smesak lebdeo na licu deseti deo sekunda pre nego sto sam joj osvetlio lice. Desavalo mi se da se, ubedjen da me neko uhodi, iznenada okrenem i ne ugledam nikoga u svojoj blizini a da ipak osetim da je samoca koja me okruzuje skorasnja i da je nesto u magnetovanju nestalo, kao da neki blagi drhtaj ostaje da vibrira u mojoj okolini. Ovaj put se desilo nesto slicno.

Ne poklanjaj mi suze, one su mamac koji probada svaku moju ceznju, one su mamac koji privuce, a kad susa nastane, u paklu se sa sobom rastajem, jer mrzim svaki trenutak kad se presuse bore tvoga lica, i djavolski osmeh prebrodi svaku onu najcistiju kap jutarnje rose sa tvojih ociju. Pasivnost moga bica prema tebi zivi dokle god u meni zivi nada da je jutarnji osmeh tvoga lica onaj pravi, a ne onaj koji se smejao u lice mojim suzama kad si rekla da ides kod drugog da te jebe. Mozda nikad necu videti svetli tunel i sansu koja mi se pruza u milion drugih prilika, mozda sam zauvek mrtav u razmacima izmedju slova tvoga imena, ali jedno znam, da razmak izmedju slova moga imena je sitan, i sitno je vreme kad ce moj oreol nad glavom probiti rogovi, ne oni koje si ti stvorila, vec oni na koje ce se svaka druga neduzna devojka nabiti. Ostavicu nezvanicni stav i opustenost prema lepom, stavicu masku, pretvoriti svaki sjaj u sivilo i obavezu, razbicu svaku emociju, svako obecanje cu pretvoriti u laz. 
Veruj mi da ima mnogo onih koji me mrze zbog tebe, to mi nije ni vazno. Osecam da vise nista nije vredno, i da svaki otkucaj srca koje je za tebe kucalo umire u nadi da ces se vratiti po oprostaj. Osecam da smrdi svaki pokret violine koja svira na sahrani duse onog ciji si pepeo rasula po blatu. Poklanjam ti srce, nema veze sto je mrtvo, kod tebe je to svejedno. I sta god ti bilo ko lepo rekao u zivotu, ko god te voleo, shvatice da si prokletstvo. Posle tebe bi umro i feniks jer je tuzno kako je tanka linija izmedju raja i pakla, a cudno je kako vidim raj, a uvek dotaknem pakao.
Ovo nije oprostaj od tebe, ovo je pismo tebi, da kad ga vidis, da se slatko nasmejes, jer ce taj osmeh biti onaj koji sam voleo i cenio. Ovo je poslednja oporuka novorodjenceta, jer sam se opet rodio kad sam shvatio da je kraj samo novi pocetak. Oziljci bole i dan danas kad ih ljudi pipnu, ali su dobro zasiveni. Znam da zivot sve vraca, da sve naplati, ali tebi neka samo vrati kusur. Naucio sam mnogo stvari, postao sam jaci, i znam da svaki zar na kraju otpadne, i koliko god bio veliki, on postane pikavac.