Satira modernog društva i njegovog poretka

Ocajnicki sam je voleo ali ipak rec ljubav medju nama nije bila izgovorena. Zeljno sam ocekivao njen povratak sa sela da bih joj izjavio ljubav. 
Ona se medjutim, nije vracala. Kako su dani prolazili, u meni se radjala neka vrsta ludila. Napisao sam joj drugu poruku na kojoj sam jednostavno rekao:" Volim te, volim te, volim te ".  
Kroz dva dana stigao je, konacno, njen odgovor u kojem su stajale samo ove reci: " Bojim se da cu ti naneti mnogo zla." Istog trenutka sam joj odgovorio:" Briga me sta mozes da mi ucinis. Umro bih kad ne bih mogao da te volim." Svaki tren bez tebe je beskrajno mucenje." 
Prolazili su uzasni dani, ali njen odgovor nije stizao. Ocajan, napisah joj:" Ti gazis ovu ljubav."
Narednog dana, preko telefona, zacuo sam njen glas, dalek i drhtav. Grlo mi se bilo toliko steglo da nista drugo nisam uspevao niti mogao da kazem sem nekoliko uzastopce izgovorim njeno ime. Ona mi rece: -Sutra se vracam u Beograd. Javicu ti se cim stignem.
Sutradan, posle podne, javila mi se od kuce. 
-Hocu odmah da te vidim- rekoh joj.
-Da, videcemo se vec danas-odgvorila je.
-Cekacu te na Trgu-rekoh tiho spreman da prekinem vezu.
Ucinilo mi se da okleva. Potom je odgovorila:
-Vise bih volela da se nadjemo na starom mestu, na nasoj klupi.Bicu tamo u devet.
Koliko sam samo bio nestrpljiv da dodje taj cas, kako sam besciljno lutao ulicama ne bi li mi vreme sto brze proslo! Kakvu sam samo neznost osecao u dusi, i nervozu satkanu od pulsa u rukama koji je udarao sve jace i jace. Kako mi je lep izgledao svet, to letnje popodne, deca koja su se igrala na plocniku! Sada pomisljam na to do koje mere ljubav zaslepljuje i kakvu carobnu moc preobrazaja ima. Lepota sveta! Pa to je da umres od smeha!
Nesto posle devet ugledao sam je kako dolazi, trazeci me u pomrcini. Bilo se vec prilicno smrklo tako da nisam mogao da joj iz daleka razaznam lik, ali sam je prepoznao po hodu. 
Seli smo na klupu. Stegao sam joj ruku, nerazumno ponavljajuci njeno ime vise puta; nista drugo nisam uspevao da kazem, dok je ona cutke sedela pored mene. 
-Zasto si otisla u selo?- upitah je konacno, iznebuha.-Zasto si me ostavila samog? Zasto si ostavila ono pismo u tvojoj kuci? Zasto mi nisi rekla da si udata? 
Ona je i dalje cutala. Uvrnuh joj ruku. Jauknula je.
-To boli- rekla je tiho.
-Zasto mi nista ne kazes? Zasto mi ne odgovaras?
I dalje je cutala.
-Zasto? Zasto ?
Konacno je odgovorila:
-Zasto sve mora da ima odgovor? Nemoj da govorimo o meni: pricajmo o tebi, o tvom radu, tvojim preokupacijama. Neprestano sam mislila na tvoju sliku, na sve ono sto smo rekli jedno drugom pre mog odlaska. Zelim da znam sta radis sada, o cemu razmisljas, da li si za ovo vreme nesto korisno radio ili nisi.
Ponovo sam joj besno uvrnuo ruku.
-Ne- odgovorih joj. -Ne zelim da pricamo o meni. Hocu da pricamo o nama dvoma. Potrebno mi je da znam da li me volis. Samo to zelim da znam: da li me volis.
Nije odgovorila. Ocajan zbog njenog cutanja i zbog pomrcine koja mi nije dozvoljavala da joj iz ociju pogodim misli, zapalih sibicu. Ona se naglo okrenula, skrivajuci lice. Drugom rukom dohvatih je za podbradak i prisilih je da me pogleda: ona je tiho plakala.
-A...znaci ne volis me- rekoh gorko.
Pre nego sto je sibica dogorela, uspeo sam, ipak, da vidim da me ona gleda sa neznoscu. Zatim sam, kad smo opet ostali u potpunom mraku, osetio kako me njena ruka miluje po glavi.
Nezno mi rece: -Naravno da te volim...zasto neke stvari uopste treba govoriti ?
-Da-odgovorih- ali kako me volis? Ima vise nacina na koje mozemo da volimo. Covek moze da voli psa, moze da voli dete. Ja mislim na ljubav, na pravu ljubav, shvatas li ?
Neka cudna intuicija naterala me je da brzo zapalim jos jednu sibicu. Dobro sam pogodio. Njeno lice se osmehivalo. Bolje reci, vise se nije osmehivalo ali joj je smesak lebdeo na licu deseti deo sekunda pre nego sto sam joj osvetlio lice. Desavalo mi se da se, ubedjen da me neko uhodi, iznenada okrenem i ne ugledam nikoga u svojoj blizini a da ipak osetim da je samoca koja me okruzuje skorasnja i da je nesto u magnetovanju nestalo, kao da neki blagi drhtaj ostaje da vibrira u mojoj okolini. Ovaj put se desilo nesto slicno.

Ne poklanjaj mi suze, one su mamac koji probada svaku moju ceznju, one su mamac koji privuce, a kad susa nastane, u paklu se sa sobom rastajem, jer mrzim svaki trenutak kad se presuse bore tvoga lica, i djavolski osmeh prebrodi svaku onu najcistiju kap jutarnje rose sa tvojih ociju. Pasivnost moga bica prema tebi zivi dokle god u meni zivi nada da je jutarnji osmeh tvoga lica onaj pravi, a ne onaj koji se smejao u lice mojim suzama kad si rekla da ides kod drugog da te jebe. Mozda nikad necu videti svetli tunel i sansu koja mi se pruza u milion drugih prilika, mozda sam zauvek mrtav u razmacima izmedju slova tvoga imena, ali jedno znam, da razmak izmedju slova moga imena je sitan, i sitno je vreme kad ce moj oreol nad glavom probiti rogovi, ne oni koje si ti stvorila, vec oni na koje ce se svaka druga neduzna devojka nabiti. Ostavicu nezvanicni stav i opustenost prema lepom, stavicu masku, pretvoriti svaki sjaj u sivilo i obavezu, razbicu svaku emociju, svako obecanje cu pretvoriti u laz. 
Veruj mi da ima mnogo onih koji me mrze zbog tebe, to mi nije ni vazno. Osecam da vise nista nije vredno, i da svaki otkucaj srca koje je za tebe kucalo umire u nadi da ces se vratiti po oprostaj. Osecam da smrdi svaki pokret violine koja svira na sahrani duse onog ciji si pepeo rasula po blatu. Poklanjam ti srce, nema veze sto je mrtvo, kod tebe je to svejedno. I sta god ti bilo ko lepo rekao u zivotu, ko god te voleo, shvatice da si prokletstvo. Posle tebe bi umro i feniks jer je tuzno kako je tanka linija izmedju raja i pakla, a cudno je kako vidim raj, a uvek dotaknem pakao.
Ovo nije oprostaj od tebe, ovo je pismo tebi, da kad ga vidis, da se slatko nasmejes, jer ce taj osmeh biti onaj koji sam voleo i cenio. Ovo je poslednja oporuka novorodjenceta, jer sam se opet rodio kad sam shvatio da je kraj samo novi pocetak. Oziljci bole i dan danas kad ih ljudi pipnu, ali su dobro zasiveni. Znam da zivot sve vraca, da sve naplati, ali tebi neka samo vrati kusur. Naucio sam mnogo stvari, postao sam jaci, i znam da svaki zar na kraju otpadne, i koliko god bio veliki, on postane pikavac.

“Dobro jutro” . Govorilo je sunce upirući svoje zrake ka mojim očima kroz poluspuštene roletne.” Neee “ , izustio sam mrzovoljno uhvativši se za glavu.Htedoh da ga opsujem al neću, možda ga ureknem, ili naljutim, možda će prestati da sija pa će me ljudi prokljinati do kraja života. Još jedan novi dan, jos jedno novo ustajanje.” Ma daj” ,prodrao sam se,jer,  da se ne lažemo, nije mi se ustajalo iz kreveta. Kad sam se malo osvestio tek tad sam poželeo da se onesvestim. Mrzelo me. Ustajanje iz kreveta ujutru mi  je najteža radnja, koja zahteva moju potpunu predanost. Da sam mogao ceo život bih proveo u krevetu spavajući. Tu nije bilo strahova. Osećao sam se sigurno. Ali tada u ustima sam osećao samo užegli ukus cigareta I lazanja od prethodne večeri. Cela soba smrdela je na lešinu. Stvari su bile razbacane po njoj, a mene je jednostavno mrzelo da ustanem iz kreveta.
Jedna, zatim druga, noge su stale na pod i dale oslonac rasparanom telu. Nisam smeo da se pogledam u ogledalo. Trebala mi je hrabrost, trebalo mi je nešto da nastavim dalje. Zapalio sam cigaru I ispio ostatke viskija od sinoć. Hrabrost je stigla sa zadnjim gutljajem.
Odlazim do kupatila da se umijem i operem zube, a tamo zatičem prljav donji veš, prosut šampon, pikslu, telefon, ženski donji veš.“ Ženski donji veš ?“ - To nije budilo nikakva sećanja o sinoćnoj večeri.
Vrativši se u sobu nalazim na stolu poruku koju mi je ćale ostavio: “ Moli te tata da ujutro, pre nego što kreneš od kuće namestiš krevet, gde god da ideš, provetriš sobu i središ malo svoje stvari. Znam da ti to možeš, i verujem da ćeš ti to uraditi svako jutro dok  ja nisam tu. Voli te tata. Pozdrav ! Čujemo se ! “
Na trenutak sam se rastužio. Ćale je dobar čovek koji me voli i gotivi, ali ja sam praznoverni nitkov koji je tvrdoglaviji od najtvrdoglavijeg tvrdoglavca medju tvrdoglavima. Kad nešto naumim, onda i istrajem u tome. Ali problem je bio što nisam istrajavao u kvalitetnim stvarima, sportu, muzici, školovanju, obrazovanju generalno. Ja sam hteo da budem svoj predmet samosatire, skromni  nipodaštavajući kreten koji je samo voleo da puši, pije, jebe, i gluvari. I piše. Ali o tome kasnije, ili nikad. Ma nemam pojma.Ko da je bitno?!
Ljudi u okolini često imaju naviku da me nazovu „čudnim“. Ali zapravo čudno je to što sam ja od milion ćaletovih spermatozoida donet na svet. Mora da je u pitanju bila neka prevara; sigurno su ostali spermatozoidi doneli konstataciju da je na svet bolje poslati nekog naivka kao što sam ja. Jer kad već neko mora da izlazi napolje, bolje da to budem ja, dok oni sede u jajima i češu svoja i uživaju, ukoliko ih imaju. A ja preživljavam napolju i rastem, učim, osećam, želim, priželjkujem, iskušavam se, prebrođujem, i na kraju umirem. Da bih i posle smrti verovatno tražio i upoznavao ista ova osećanja sa kojima dolazim u dodir tokom života.
Stavio sam kafu da se kuva ali naravno sva voda je isparila iz džezve dok sam spremao maltene ceo stan. Nije mi bilo žao, osećao sam potrebu prema ocu da to uradim. Hteo sam da ga ispoštujem. Zatim sam opet pristavio vodu da se kuva.
Nakon što sam skuvao kafu otišao sam da kupim novine. Imao sam naviku da svuda gde idem zapisujem u telefon  stvari, pokrete, dogadjaje, razne opažaje. Da zapisujem svoje doživljaje o ljudima, da opisujem osećanja u tim trenucima prouzrokovana bilo čime. Možda je to bilo dobro za oslobađanje od loših navika i shvatanja.  Zapisivao sam u telefon nešto, ne sećam se tačno šta, i udario glavom u kombi. Srušio sam se na zemlju kao stub polomljen na pola. Odmah sam se izokretao naokolo da vidim jel me neko posmatra, pomisliće ljudi „ ovaj je lud. Jebem ti...“, nije bitno šta sam opsovao. Ali šta cu iznervirao sam se. U trenutku sam čak pomislio da iznesem nož napolje i izbušim gume na kombiju. „ Nemoj klošare“, rekao mi je andjelčić na desnom ramenu. Ili je to samo bio saosećajni viski koji je izbijao iz mene.“ Ma neću da bušim gume, neću ništa da radim. Nije čovek koji poseduje ovaj krš kriv što mu je kombi kreten i siledžija. Odlučio sam da sve to zapišem u telefon i vratim se kući. Dok sam sve to zapisivao umalo se nisam zakucao u banderu. Stao sam začuđen na trenutak. „ Auuu, jebo te, danas mi baš nije dan. Smorio sam se“. Otrčao sam kući i rešio da ne izlazim nigde do narednog dana.

*                     *                    *

Sledećeg jutra sam se probudio i rešio da odradim sve brzo i mehanički čitavu priču oko lične higijene i spremanja sobe. A i nisam bio mamuran jer nisam pio prethodno veče, samo par gutljaja vina za lepši san.
Seo sam na terasu i popušio cigaretu. Moj jadni želudac me je preklinjao da prestanem da pijem, ili mu je možda to moja jetra šapnula jer se bojala da ako mi to kaže direktno da ću probati još više da je uništim. Otišao sam do toaleta i ispovraćao sam se. Bile su to Isusove muke.  Godinu i više dana su trajale. Ne znam šta ih je prouzrokovalo. Nešto je govorilo alkohol, cigare, nezdrava ishrana. Ali podsvest je govorila, glava. Čija još glava nije iskvarena i puna gluposti, samo što svi svoju glavu drugačije doživljavamo, a ja se sa mojom teško nosim. Tešio sam sebe.
Bio sam napet. Mada ko ne bi bio posle dvadeset minuta aktivnog povraćanja i psovanja u isto vreme. Navikao sam na to. Bio mi je to deo svakodnevnice, kao mašina, znao sam tačan trenutak kad će mi pripasti muka. Bila je to loša navika sa kojom nisam imao snage da se borim. Predavao sam se kandžama  tamnih misli koje je vuklo moje loše fizičko i psihičko stanje. Mislio sam da imam tumor, da sam teško bolestan psihički, da ću umreti ili se udaviti u sopstvenoj povraćki. Hipohondar sam. Opravdavao sam to. Imao sam razloga da budem paranoičan. Tonuo sam sve dublje u tamne misli ne znajući razlog mojih fizičkih tegoba. To je bio okidač za moju satiru, moju depresiju, moju mrzovolju za životom i svim lepim stvarima vrednim življenja.
To su moje misli tih dvadeset minuta. Situacija se smirila. Otišao sam u kuhinju, otvorio frižider, iz njega izvukao pivo i slaninu i najeo se i nalio kao čovek. Posle jela najbolje dođe cigarica, govorio sam.
Probudio sam se predveče u fotelji u dnevnoj sobi. Zapravo, ja ne ni kako ni kad sam zaspao. Kad sam povukao zavesu zadivio me prizor. Bio je to jedan od onih dana kad su radost i zadovoljstvo imali svoj termin. Ili jedan od onih sati. Sunce je sijalo tik iznad krova susedne zgrade, blago, baš kako sam voleo. Miris vazduha je bio primamljiv, mogao bih se zakleti da mi je čak bio i privlačan. Uživao sam. Popio sam čašu vode. Bio je to čas prirode i uživanja. Davao sam žrtvu zdravlju. Atmosfera je to naređivala. Oblaci su se igrali nad mnom, smenjujući svoje boje pod okriljem zalazećeg sunca. „Ahh“, izdahnuo sam. Nije sve bilo tako crno, ni tako sivo, ni nijedne boje. Trenutak koji mi je oduzeo dah bilo je teško klasifikovati u neku boju. To je bila nova boja, neka bolja boja. Nada. „ Biće bolje, biće podnošljivije“, rekao sam sebi posmatrajući svoje dečije opsesije u prelepim izlivima radosti koju je krasila lepota jedne divne večeri. Nije dugo trajalo. Vratio sam se svom satiranju i ismejavanju čitavog postojanja i smisla, jer upravo to je bilo ono na čemu sam planirao da se proslavim. A ja sam uporan. Tvrdoglaviji od najtvrdoglavijeg tvrdoglavca medju tvrdoglavima.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.